Svetlana Slapšak: Zapadnoevropske sestre su nas otvoreno cenzurirale - eNovosti

Svetlana Slapšak: Zapadnoevropske sestre su nas otvoreno cenzurirale

Izvor: Oslobođenje Pregledano: 35 Postavljeno

Književnica i antropologinja Svetlana Slapšak u razgovoru za Oslobođenje govori o autoricama putopisa i ženama putopisateljkama, o savremenom i balkanskom feminizmu, o političkoj korektnosti i kulturnoj crnoj rupi nacionalizma, o svojim romanima i drugim temama

Krenuo bih najprije od studije “Rod i Balkan” koju potpisujete u koautorstvu sa Marinom Matešić. Ova je knjiga nakon objavljivanja inicirala polemički tekst Asje Bakić u kojem Vam se kao autoricama, ukratko, zamjera nastojanje uspostavljanja diferencije balkanskog feminizma u odnosu na zapadnjački, te se kritički problematizira pojam “soj” koji koristite namjesto ustaljenih “rod” i “spol”. Kako gledate na ove zamjerke, te šta je zapravo bila suštinska namjera ove knjige?


- Namera ove knjige bila je sasvim sigurno uspostavljanje i analiziranje svih mogućnih razlika između različitih diskursa (muški putopisci – žene putopisateljke), žanrovskih inovacija i antropoloških posebnosti odnosa između putnica-autorki putopisa i balkanskih žena: upravo tu je Marina Matešić našla gostoljublje kao ključnu antropološku posebnost. Drugi važan element je senka kolonizatorskog stereotipiziranja, tu su i manipulacije na obe strane, ukratko, bogati svet ženskog sporazumevanja u okviru veština koje su stekle u patrijarhatu. Što se tiče termina, soj uistinu ima najmanje “rodnog” bremena značenja, pol je ionako napušten. Termin je odomaćen u nauci, recimo, u biologiji, i odlično upotpunjava današnji kontekst samostalnog izbora identiteta. Uostalom, to je predlog, ništa ne propisujem…



Harem bez erotike



image

Sve seksualne orijentacije moraju biti jednake, jer su svi podjednako nepredvidljivi, skloni greškama i često neuspješni u politici


Posle ovoga, mogu da se osvrnem na Asju Bakić: uopšte nije reč o polemici, nego o pljuvanju i samopromociji. Njeni prilozi su toliko nelogični i bombastični da se ne mogu označiti drugačije nego kao trash gossip. To što ona prezire sve profesorice na Balkanu, jasno kaže u čemu je problem. Žao mi je što sam joj uopšte odgovorila, nekako sam se nadala da ću je opametiti sa malo blage ironije, ali nije uspelo. Razumem težinu njene frustracije – ali mnoge, mlađe i starije, u tome su nalazile motiv da se razvijaju…


”Rod i Balkan” ide tragom žanra putopisa, tačnije, u središtu svoje analize ima putopise žena koje su putovale kroz Balkan. Po čemu su ovi putopisi specifični u svojoj perspektivi, te šta nam u konačnici govore o ženama na Balkanu?


- Izrazito su specifični: žene vide ono što je putnicima nevidljivo, ili naprosto zabranjeno, recimo, hareme. Vide, kao Lady Montagu, načine lečenja koje žene primenjuju: njena “inokulacija” protiv velikih boginja, preuzeta od haremskih žena, bila je uspešna, ali ju je potpuno pokrila Jennerova “vakcinacija”. U 19. veku, za mnogobrojne mlade evropske žene rad u haremima (au pair) na poslu guvernante značio je sticanje miraza ili samostalnosti: odlazak na Istok bio je i kulturna i ekonomska razmena. U Sloveniji su sve do ranog 20. veka postojale “aleksandrinke”, žene sa krasa, koje su u Egiptu služile kao dojilje. Pogled druge, uglavnom sa Zapada, ali i iz Rusije i sa Balkana kritički je usmeren, ali se postepeno stapa sa pogledom Balkanki. Muškarci na Zapadu od žena koje odlaze u hareme traže slike erotike, stotine nagih tela, a one se vraćaju sa potpuno drugačijim materijalom. Jelena Dimitrijević, velika autorka putopisa i praktično izbrisana iz srpske književnosti, piše zaneseno, posle sastanka s Houdom Sharaawi, velikom egipatskom feministkinjom, da je u životu bila najsrećnija u društvu muslimanskih žena… Solidarnost i masovno odbijanje rata pokazale su jugoslovenske žene za vreme zadnjeg rata, premda su bile najveće žrtve.



Više puta ste isticali specifičnost položaja žena na ovim prostorima, posebno sa osvrtom na jugoslovensko iskustvo, kako biste u kontekstu onoga što je okvir Vaše knjige objasnili specifičnost te pozicije u odnosu na ono što je važeći neoliberalni obrazac feminizma na Zapadu danas?


- Ispričaću jedan istiniti događaj: 2010. sam pripremila zbornik o teorijskim osnovama i metodologiji proučavanja antropologije balkanskih žena, za evropski projekt ATHENA 3. Sarađivale su naučnice iz celog regiona. Redakcijski odbor je odbio našu knjigu jer je imao primedbe na – pazite – naše stavove i rezultate. Naše zapadnoevropske “sestre” su otvoreno izvodile cenzuru koju smo tako dobro ranije poznavale! Jasno, bilo je nekih kritičkih stavova, pominjanja kolonijalnih strategija… Dobile smo lepu staljinističku pljusku od feministkinja koje su se upravo tada odlučivale za plaćanje učešća za članstvo, za projekte okrenute saradnji i finansiranju od raznih neakademskih organa i grupa. Rosi Braidotti, koja je dugo vodila grupu i jedina imala osećanje za postsocijalistička društva, otišla je pre toga.



Znak kukavičluka



image

"Škola za delikatne ljubavnike", Svetlana Slapšak, Laguna, 2018./


Ništa bolje ne ilustruje “specifičnost” balkanskog feminizma nego to. Pa ako je već tako, onda daj da još temeljnije ispitamo problem i da ne ispuštamo saradnju sa ne mnogim, ali vrednim naučnicama i iz EU, izvan EU i iz SAD-a koje su sačuvale kritički duh.


U svom odgovoru Asji Bakić Vi ukazujete na izvjesno odsustvo polemičkog stila, ali i na generalnu simplifikaciju naučnih rasprava kod nas. Mislite li da je neoliberalni feminizam suštinski razgradio ozbiljnost naučnog pristupa, te prilično persiflažirao kritičnost, zamijenivši je mehanizmima razvodnjavanja i udaljavanja od suštine problema?


- Stvar je ozbiljnija od ispada Asje Bakić: to je problem književne kritike, nastao u crnoj rupi nacionalizma koja je progutala pristojne časopise i kulturu u drugim medijima – i njihov broj se smanjio. Opšta sloboda lupetanja, nastala na tzv. društvenim medijima, koji nemaju ništa društveno, nego su slobodni blatnjavi tereni za narcizam i valjanje gluposti, ozbiljno je kontaminirala kritičku ocenu i pravila kako se čita i piše. Ne mislim da je za to odgovoran neoliberalni feminizam, nego odsustvo odgovornosti i hrabrosti kandidata za kritičare svih polova, koji se nisu usprotivili nacionalizmu, ratu i kapitalizmu, nego su veselo izašli iz skloništa kada je bilo sigurno. A mnogi mlađi smatraju da se to njih ne tiče, naročito da ih se ne tiče znanje koje bi morali imati o tome i mnogo, mnogo šire. Studije roda su naučnu legitimnost osvojile davno, još od 70-ih, reč je samo o eklatantnom napuštanju humanističkih principa. Razvodnjavanje i udaljavanje koje pominjete oznake su svih takvih naučnih izdajica, bilo da usvajaju birokratski jezik i trude se da se približe “koristi”, koju neoliberalni kapitalizam traži, ili da prosto politički služe nacionalističkim tikvanima, opet za ličnu korist.



Pitanje političke korektnosti danas, čini se, postaje svojevrstan teror jezičkog i kriptomoralnog čistunstva. U svojoj knjizi “Protiv dvostruke ucjene” Žižek, da parafraziram, piše da je politička korektnost u svojim današnjim okvirima postala jednako opasna kao i rastući desničarski diskurs, jer jednako zamagljuje stvarne probleme. Kako gledate na to u okvirima onoga što je današnji feminizam neoliberalnog tipa?


- Ne mislim tako, jer se dobro sećam prvih napada na političku korektnost u bivšoj Jugoslaviji, kada se pojavila u 80-im. Isti Žižek i drugi “dečki” oštro su napali taj način ograničavanja misoginog, rasističkog i homofobnog javnog govora, a istovremeno, naravno, nisu napadali ni režim, ni seksizam, ni rastući nacionalizam. Za mene je kritika političke korektnosti tada bila samo znak kukavičluka. Novo Žižekovo laganje o tome i izjednačavanje sa neonacizmom je još bolesnije: prava žena su danas smanjena, homofobija je još neuporedivo agresivnija, rasizam u Evropi još neviđen posle holokausta. Politička korektnost, ili afirmativna akcija, ili pozitivna segregacija bila je u angloameričkom svetu vremenski ograničena mera da se onima koji bar u jednoj generaciji unazad nisu imali određena prava, daju određene privilegije da bi “stigli” one druge, teško privilegovane od ranije. Na univerzitetima, državnoj upravi i na komunalnom nivou, posebno u SAD-u, to je u velikoj meri ublažilo Reaganovu politiku: Angela Davis je dobila nazad svoje mesto na univerzitetu, recimo.



Stoljeće prije Oktobra



image

Patrijarhalna paukova mreža je uspostavljena, odgovornost za rat nikad nije bila ozbiljno javno priznata i razložena u Srbiji


Još i danas u primanju na univerzitete i sličnim postupcima prednost imaju, to je obavezno napisano, žene, crnci, invalidi i oni koji dolaze iz trećeg sveta. Posebno je blagotvorno dejstvo bilo obrazovno – čak i industrija zabave i sport paze na neku ravnopravnost. Ako se i desilo neko preterivanje, dobri rezultati i građanska svest su označeni ovim pojmovima. Toliko da je prezir prema njima samo znak novog kukavičluka - i mnogo gore, zastrašujuće bliske granice agresivnosti. Lično radije sedim sa nekoliko baba opterećenih političkom korektnošću, nego sa mlađahnim neonacistima spremnim da mi razbiju glavu… ako uopšte progovorim.


U jednom ranijem razgovoru kazali ste da je “za osvetu za ravnopravnost u doba socijalizma i mirovnu saradnju žena protiv rata na području Jugoslavije, kapitalistička tranzicija ozbiljno smanjila ženska prava i prisutnost žena u javnosti i kulturi”. Budući da posjedujete iskustvo jugoslovenskog života, kako biste ocijenili današnju poziciju žena na ovim prostorima, gdje su stvari zapravo otišle?


- Stvari su otišle stoleće nazad, pre Oktobarske revolucije. Danas je situacija takva da čak i desne stranke podržavaju polne kvote na izborima, što još ne znači da će žene biti izabrane… Nešto smo ipak naučile u proteklih četvrt veka: ništa postignuto nije zauvek, čak i u jednoj generaciji moraju se ponavljati isti postupci emancipacije, iste škole, isti tekstovi; što se kvota tiče, za mene su one samo potvrda da sve seksualne orijentacije moraju biti jednake, jer su svi podjednako nepredvidljivi, skloni greškama i često neuspešni u politici – žene nisu bolje od muškaraca, i zato moraju biti jednaki! Dovoljno je videti koliko je kompromiserki posvuda, od politike do pop-kulture…Drugačije bi bilo kada bi žene mnogo bolje razvile solidarnost, koja je jedna od naučenih veština u patrijarhatu, a ne neka “priroda”. Na tome treba još mnogo raditi, jer se može razvijati učenjem.



Pitanje pozicije žena u apokalipsi devedesetih tema je i Vašeg romana “Ravnoteža”. To je ujedno i roman Beograda devedesetih ispripovijedan iz ženske perspektive. Koliko je, po Vašem mišljenju, u književnosti ovih prostora ta perspektiva marginalizirana, posebno u odnosu na dominantni “junački” patrijarhalni književni kanon?


- Taj sam roman napisala 1995/96, upravo zato što niko nije pisao o tome šta su žene radile za vreme rata. Roman nije bio “objavljiv”, već zbog parodiranja nacionalnih velikana, mogao je biti objavljen tek posle dvadeset godina, a tematski slične proze još uvek je jedva bilo. Patrijarhalna paukova mreža je uspostavljena, odgovornost za rat nikad nije bila ozbiljno javno priznata i razložena u Srbiji, većina je već posle Daytona izjavljivala da je sve to prošlost koju treba zaboraviti. Uz to je, naravno, išla akcija guranja pod tepih i marginalizovanja svih protivnica rata, masovno zaglupljivanje medijima i industrijom zabave i nežan odnos prema nacionalizmu, koji je i danas najprihvaćeniji oblik ponašanja. Politika to neguje, jer je to jedina eksplozivna materija kojom raspolaže. A čak i mnogobrojne književnice koje imaju popularnost trude se da se udvaraju junačkom čitaocu.



Vaš novi roman “Škola za delikatne ljubavnike” pomjeren je u sedamdesete, uvodite svoje junake na scenu u trenutku kada se Grčka oslobađa vojne diktature, vrijeme je po mnogo čemu znakovito, ipak ljubav je središnja tema ove knjige. Kako je nastao ovaj roman, šta je za Vas bilo inicijalno da se upustite u ovu avanturu?


- Taj sam roman pisala 2014, kad sam otpuštena, uspešni postdiplomski fakultet za humanistiku, jedini iz bivšeg socijalističkog sveta koji je uspeo da uđe u evropske i svetske konzorcije za humanistiku (što je bilo samo moje dekansko delo i sve na moje troškove), prodat od “vlasnika” nedostojnom kupcu – i još sam ostala bez prihoda u godini dok sam čekala penziju, inače ispod svakog minimuma. Ništa čudno, zadnjih nekoliko godina smo svi mi profesori predavali besplatno da bismo održali školu. Isto je toliko na penziju čekao i moj muž sa državnog univerziteta, tako da smo zajedno upali u uobičajenu socijalnu rupu kapitalizma: izvukli smo se, koliko da preživljavamo, posle tri godine.



Demokratska ljubavna praksa



image

Što se tiče termina, soj uistinu ima najmanje “rodnog” bremena značenja, pol je ionako napušten/FOTO: Novosti/


Živeli smo za 5-10 evra na nedelju, prijatelji su nam često pomagali… Na kraju sam razumela da sam zapravo dobila neočekivan i ogroman poklon – vreme. Pisala sam roman kao terapiju protiv gubljenja sećanja… i uma. Sem grčke sudbine, zanimalo me je kako je propao socijalizam, šta je ostalo zajedničko onima koji su ga preživeli, zašto je kritika nekadašnjih socijalizama još uvek smislena, zašto je promišljanje novih socijalizama legitimno. Ljubav kao važan element svesti građanina i deo demokratije je očekivano došla kao linija zapleta.


Dojma sam da ste u “Školu za delikatne ljubavnike” uložili ono što su Vaše višedecenijske preokupacije, tačnije, da se u ovom romanu na zanimljiv način spajaju Vaša zaokupljenost starogrčkim svijetom i Vaš mirovno-aktivistički, ljevičarski angažman. Dakako, sve to uz snažnu ljubavnu priču Taše i Alekseja. Zašto baš jugoslovenska studentica i sovjetski glumac?


- Bili su mi potrebni nezavisna Jugoslovenka i sovjetski umetnik, dve krajnosti mnogo udaljenije nego jugoslovenska i zapadna kultura, da konstruišem ovo međusobno vaspitanje u demokratskoj ljubavnoj praksi. Roman nesumnjivo ima didaktičku notu, koju sam pokušavala da što više utopim u ironiju. Naravno da sam upotrebljavala svoje sećanje na Grčku i na događaje, ali roman nema ničega autobiografskog. Junakinja na Zapadu ne bi našla toliko znanja, načitanosti i rafinmana, glumac ima prednost zbog svoje tehnike pamćenja, koju joj nudi ukoliko se odluči da nešto objavi napolju, izvan SSSR-a. Njena konačna odluka nije samo zavisna od ljubavi već i od odluke da se posveti nauci. Ono što mi je bilo najvažnije je sudbina Grčke, u kojoj bogatstvo antike i traumatičnost moderne grčke istorije zahtevaju pogled drugačiji od turističkog, a sa druge strane od konzervativno-akademskog.



Konačno, šta za Vas jeste Grčka, kako doživljavate taj svijet?


- U okviru antropologije antičkih svetova, smera koji sam uvela u Sloveniju, važno je dokazati ponašanje ljudi umrlih pre dve ili tri hiljade godina na osnovu reči-tekstova i slika koje se na reči odnose, zvuka ako ga možemo rekonstruisati; a možemo, jer je tekst postojao, pre svega, u glasnom čitanju. Arheološki rezultati pomažu da se razume telo u prostoru, istorijska lingvistika da razumemo načine menjanja reči i zatim istoriju značenja. Sa takvim iskustvom je onda nužno videti savremenu Grčku u suživotu sećanja, naučno ustanovljene prošlosti i sadašnjih slika, muzike, reči, ponašanja, bez grešaka površnog povezivanja. Asocijativno gledanje i razmišljanje je svuda, ali ne pritiska stereotipima, već podstiče na uživanje i na drugačije razmišljanje, a posebno na novo čitanje. U Grčku treba ići sa dobro odabranim knjigama pri ruci, videti filmove, pozorišne predstave, razgovarati sa svakim ko to hoće, čitati novine, grafite, gledati televiziju, videti bedu, izbeglice, “Zlatnu zoru”, doživeti. Završila sam knjigu putopisa pod naslovom “Grčke”, u njoj se slobodno posvećujem tome…


nastavi čitati...

Prijavi se Od ovog trenutka čitaj samo ono što želiš! Ime i prezime
E-mail

ili
Facebook prijava
Registruj se Od danas čitaj pametnije! Email
E-mail

ili
Facebook prijava
Prilikom registracije prihvataš uslove korištenja i pravila o privatnosti. Uslovi korištenja.
Kontakt Popuni formular i kontaktiraj nas. Ime i prezime E-mail
Title Category
Message